Баш свашта

ШАКА ЗРНЕВЉА ИЗ БИСАГА СТАРОГ ЖУРНАЛИСТЕ
Збирка крупних ситница
Један је од последњих изданака старог соја београдског новинарства, оног најбољег, и није му лако у овој епохи утоваривача текстова. Радозналац и луталица, кафански приповедач који зна да држи пажњу, писац чаробних књига које штампа у једном примерку и поклања свом малом унуку на Видин-капији, нама је увек доносио невероватне обичне приче. Озарујуће. Овога пута, специјално за стоти број, натерали смо га да изврне пртеницу и претресе нотесе. И да најзачудније окрајке које нађе послаже у један текст. Наравно, није могло све да стане

Пише: Милош Лазић

У првој лекцији из новинарства вест је објашњена као кратак текст који у себи мора да садржи одговоре на питања: ко, где, кад, шта, како (или зашто). Ово последње, како или зашто, лако може из вести одвести у коментар. Друга лекција преузета је из римског права: audiatur et altera pars (чути и другу страну). Трећу сам научио после, кад сам пре педесетак година крочио пред главног уредника часописа у којем сам провео век. Тамо, на зиду резервисаном за Слику, затекао сам стих наше велике поетесе који ми још одзвања дамарима:

Не јављајте само за земљотресе,
покрадене мисли, покрадене своте.
Јавите и када се где радости десе,
кад се отвори у коме вулкан доброте.

Из потписа се изродила чедна легенда по којој је Десанка Максимовић ове стихове наменила баш нашој редакцији. Није. Много касније сазнала се истина која није наружила мит: реч је о првој строфи поеме коју је написала ко зна када, а на месту иконе затекла се јер је опевала како смо тада писали. Био је то наш мото, и у послу, и у животу.
Током неке селидбе, мото се загубио (а ваљао би нам и данас). Иако смо се у међувремену опасно проредили, многи су наставили да живе и пишу по том аманету. То откривам листајући прашњаве бележнице које пажљиво чувам са скривеном надом да ћу их једног дана преточити у приче. Коначно ми се, ево, пружила прилика не само да делић те ризнице објавим, већ и да први пут увод у новински текст напишем – у првом лицу једнине!

ИЗ ПРАШЊАВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ

Милош Теодоровић, потоњи књаз Милош Обреновић, био је убог као црквени миш. Када се разгласило да се жени, његов брат по мајци, војвода Милан, вест је пропратио речима: „Бог с тобом, шта ће бескућнику жена!? Па он још ни своје капе на глави нема.” У међувремену, Милош је постао толико богат да је за кићење своје сабље само са једне стране утрошио 1.259 брилијаната укупне масе 168 карата. Пратио га је абер да је наводно био неписмен. Ако и јесте, засенио га је Рајко од Рашке, наш највећи средњовековни филозоф који није оставио никакав траг јер никада није научио да пише.
У ортаклуку са капетан-Мишом Анастасијевићем, који је по Влашкој трговао сољу, књаз Милош се бескрајно обогатио. Знатан део новца уложио је у задужбине, па је само у Београду подигао две цркве: Храм Светог Арханђела Михаила или Саборну цркву, изграђену да буде крипта Обреновића (мада у њој почивају само земни остаци Милоша и његовог сина Михаила), и Топчидерску Цркву Светих Апостола Петра и Павла. Уз то, оставио је и два конака и један двор. Конаци су још ту, а несуђени двор је срушен бомбама у априлском преоравању Београда 1941.
Задужбинарство је одувек присутно на српском простору, чак и у деловима који су били под туђинском влашћу, о чему сведоче бројни пречански, славонски и далматински манастири. Добротвори су потпомогли и да се током друге половине XIX и прве половине XX века Србија, потоња Краљевина СХС, од негдашње касабе преметне у модерну европску државу.
Мало познато је да је здање Црвеног крста Србије у Београду подигнуто на плацу који је даривала краљица Наталија, давне 1879. Доцније, због изградње железничке станице, дала је да се с њеног имања ископава земља којом је насипана Бара Венеција, па се тај део града данас зове Прокоп. Нажалост, та њена племенитост отпловила је у заборав када је напустила краља Милана и замонашила се. А зграда данашње Електротехничке школе „Никола Тесла” у престоничкој Улици краљице Наталије, првобитно изграђена за потребе Друге женске гимназије, била је једним делом легат краљице Марије Карађорђевић.
Постоји случај „ктиторства” који је остао ван видокруга чак и радозналих. Београдски хотел „Москва” није назван по граду, него по Василију Москви, значајном али не много познатом руском банкару и добротвору пореклом из Севастопоља.
И престонички Зоолошки врт има своје задужбинаре. Осим оснивача Владе Илића, председника Београдске општине и Александра Крстића, првог директора, највећи су били Јосип Броз и мистер Ник. Када би Тито испловио бродом на крстарење светом, „Галеб” је кретао као луксузна јахта а враћао се као плутајућа менажерија. Био је натоварен животињама које су једном од оснивача Покрета несврстаних пратили домаћини. Најбоље примерке Тито би искрцао на Ванги, а остало поклањао Врту добре наде. Мистер Ник је заправо Нићифор Аничић, наш човек са Јадовника, а житељ Јужне Африке. Куповао је па врту и деци београдској поклањао све што се бели: беле лавове, тигрове, слонове, лемуре, кенгуре, камиле, антилопе...
У престоници Србије намерници се данас могу напојити са 198 јавних чесми. Занимљиво, некада их је било двоструко више, а већина је било легат племенитих људи!

ДА СЕ ДОПУНИ

Зна се да је прву насеобину на тлу Београда основало келтско племе Синги, на ушћу Миријевског потока, и назвало га Синги Дун, Град Синга. Римљани су град померили ближе ушћу Саве, а име романизовали у Сингидунум. Због тога на Звездари постоји Келтска улица, паралелна са Сингидунумском. Близу је и Трибалска, названа по племену које је наше крајеве настањивало и пре Синга.
Турски пописи од средине XV прављени су пре свега због наплате харача. Али, од 1807. године и првог правог пописа, знамо да су трећину житеља Београда чинили „домороци”, трећину живаљ из Србије, а трећину они из других вековних српских крајева: из Војводине, Славоније, Далмације, Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Дубровника, Горе, Брда, Старе Србије... Благодарећи турским пописима зна се и да је град 1660. имао 600 воденица и млинова које су покретали коњи, а млели су само пшеницу бјелицу.
Када је Београд 1807. први пут у новијој историји ослобођен туђинског јарма, Црни Ђорђе Петровић, вођа устаника, сместио је свој двор у зградицу негдашње карауле на Калемегдану која је чувала прилаз тврђави из правца Стамбол капије. Касније се то здање преметнуло у масонски храм, а после се у њему нашла Галерија Природњачког музеја.
Годину дана раније, када је Доситеј код Смедерева препловио Дунав и ступио на тле Србије, донео је неколико кромпира „да нахрани гладан народ”. Петар Николајевић Молер, војвода Соколске нахије, привео му је без подсмеха као уздарје – шарену краву и два телета. Недуго затим, као писмен и учен човек, Доситеј је постао управитељ свих четрнаест основних школа у Србији.
У Београду постоји и Основна школа „Др Драган Херцог”, једна од ретких таквих у свету. Посвећена је образовању малишана везаних за болесничку постељу. Наставници обилазе престоничке болнице, а стижу и до забитих села на ободу града, чак и ако их тамо очекује само један ученик. Путују јавним превозом или пешице.
Основно правило нашег правописа „пиши као што говориш” не потиче од Вука. Преузео га је од немачког филолога Јохана Криштофа Аделунга, а у свету је та углавном неприхваћена иновација названа Аделунгов принцип.
Зна се да је у српском језику својевремено било око тринаест хиљада турцизама, али је неупоредиво мање познато да у турском и данас постоји око три хиљаде србизама! Турски језикословци то објашњавају чињеницом да су у османском царству била у званичној употреби четири језика: турски „за по кући”, арапски јер је тим језиком написан Куран, фарси због предивне персијске поезије, и српски, који је био језик двора, дипломатије и војске.
Академика Милутина Миланковића данас углавном повезујемо са астрономијом и циклусима ледених доба. Мање је познато да је био грађевински инжењер и стручњак за армиранобетонске конструкције, а у Србију је пристигао из Беча у првој деценији XX века како би уговорио градњу и пројектовао београдску канализацију.

САЧУВАНО ОД ЗАБОРАВА

Осамдесетих година XIX века филоксера стигла из Америке харала је Старим светом, претећи да ће сатрти све винограде. Француски винари су стога опседали Неготинску крајину, коју је ова опака редња поштедела, и аков (54,4 литра) младог вина плаћали су један дукат, па бурад бродовљем превозили уз Дунав својим винопијама.
После су уместо пострадалих винограда никли шљивици. Дознало се, кажу, да је прву шљиву у Европу донео неки војник Александра Македонског и засадио је у атару данашњег села Даросава, надомак Аранђеловца, у IV веку пре Христа. Србија је много касније постала шљиварска велесила, с највећим бројем стабала те воћке по глави становника. Највећи је светски извозник сувих шљива, а ракија шљивовица представљена је остатку света тек тридесетих година прошлог века на пољопривредном сајму у Италији. Зато и не чуди што су француски коњак и наша шљивовица били једина алкохолна пића допуштена у Вермонту током прохибиције у САД, а српски чварци постали једина намирница која у Данској може да се продаје без строге санитарне контроле.
У подрудничком селу Доња Врбава на други дан Српске нове године одржава се фестивал куване ракије, јединствен у свету.
Недавно је у Резервату природе „Засавица” почела производња сира од магарећег млека! Пуле, како су га назвали, најскупљи је сир на свету, због начина производње и малих количина које се добијају.
Пријепољски алпиниста Илија Андрејић у зиму 2005. попео се уз залеђени водопад Сопотнице, реке која извире испод врхова Јадовника и обрушава се у Лим код Пријепоља.
Током прве деценије овог века у дворишту здања Вукове задужбине у Београду налазио се клуб-ресторан „Вук Караџић” у којем је од 2001. године управниковао наш врхунски угоститељ по имену – Вук Караџић.
Александар Белић, велики српски филолог, био је једини доживотни председник Српске академије наука и уметности (од 1937. до 1960), пуне 23 године.
Бранко Пешић био је градоначелник од 1965. до 1973. и препородио Београд, али и обезбедио станчић за Милунку Савић (1872–1973), хероину Балканских и Великог рата. Била је наредник у Другом пуку „Књаз Михаило”, жена са највише одликовања у историји ратовања. Рањавана је у борбама чак девет пута. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „Српска Јованка Орлеанка”.
Моамер ел Гадафи говорио је српски језик јер се усавршавао у Југославији, мостарској Академији ратног ваздухопловства. Кажу да су сво особље његове резиденције били Срби.

ДА СЕ НЕ БАЦИ

Јелена Поповић, рођена Димић, предњу страну надгробне стеле на старом православном гробљу у Вршцу посветила је свом првом супругу Јоакиму Манојловићу, а задњу страну другом мужу – Јовану Стерији Поповићу.
На Видовдан 2012. такозвана „косовска полиција” суочила се са несвакидашњим случајем. На Газиместану оборили су на тле човека и са њега стргли мајицу са ћириличним натписом Србија. Претресли га, пронашли пасош и схватили су да је реч о Норвежанину. Уз то, открили су и да је својевремено био официр норвешког батаљона КФОР-а. Тако је добри Кристијан Каш ушао у јавни живот Србије, с освртом на Косово и Метохију. На питање шта му је то требало, и он је одговорио да је то био његов начин да се извини Србима, макар само у своје име.
Карло Бијелицки (1813-1878), човек који је 1859. основао Градску библиотеку у Сомбору, у њој је бесплатно радио као библиотекар и секретар до своје смрти (1878). Та библиотека данас носи његово име.
У земљотресу који је 1998. погодио Мионицу, срушена је породична кућа седамдесет осмогодишње Надежде Петровић из Лисо Поља код Уба. Надлежна комисија чврсто је обећала Надежди да ће јој кућа бити обновљена до 2044. Можда ће то бити поклон за 124. рођендан.
Израђене пројекте Светосавског храма академик Александар Дероко је почетком априлског рата 1941. смотао, угурао у водоводне цеви и закопао дубоко у башти своје куће на Варош капији, како би их сачувао од бомбардовања.
Аутор незаборавне Српске трилогије Стеван Јаковљевић био је професор фитобиологије на Фармацеутском факултету, ректор Београдског универзитета и академик. Његова млађа сестра Милица писала је срцепарајуће викенд-романе у наставцима и потписивала их као Мир-Јам. Ко вам је од њих двоје данас познатији?
Познатог београдског неуропсихијатра и етнопсихолога др Часлава Хаџи Николића конгоанско племе Тив, данас настањено у Нигерији, прогласило је за свог поглавицу. Званична церемонија није обављена јер доктор није имао пара да купи три краве, шест коза и пиринач за гозбу у част устоличења.
Велики српски глумац Радомир Раша Плаовић (1899–1977) дипломирао је на Београдском универзитету архитектуру, затим и хемију. Никада није похађао неку уметничку школу, па ни глумачку.
Када пожели да телефонира деци у Швајцарској, Жељко Стаменковић из села Несврта на Бесној кобили мора да се узвере на дрво километар удаљено од куће. То му је најближе место где има домет сигнала мобилне телефоније. Зато је уз стабло поставио мердевине и себи уредио говорницу.
Израз Луди Наста у потпуности гласи – Луди Наста са Дорћола. Био је једини Србин који је остао у Београду 1813. године, када су Турци преузели град од устаника и „протерали све кауре”. Он је одбио да оде.

***

Кобасица
Чајна кобасица нема никакве везе са чајем. Пореклом је из Кине, а у Србију је дошла под енглеским именом China sausage – кинеска кобасица, што је неко олако и по звучности „превео” као чајна.

***

Кафа
Приповеда се да је 1931. године било дошло до великог захлађења односа између Грчке и Југославије. По једном апокрифу, југословенски краљ Александар Карађорђевић тада је на неком званичном скупу наручио – турску кафу. Грци су то доживели као провокацију.

***

Крст
У Западној Србији, изнад Соко-града и манастира Светог Николаја Српског, из усталасалог мора зеленила као светионик израња витки позлаћени крст. Висок тринаест и по метара, блешти под зрацима сунца. Крст је Србима даровала породица Вробел из Немачке, као извињење за страхоте почињене према Србији 1999, током једанаест недеља бомбардовања од стране деветнаест земаља Североатлантског пакта. Крст је постављен 24. марта 2000. године.

***

Поглавица
Први тумач улоге Винетуа у холивудским вестернима био је Пјер Брис, у оно време популарнији и од легендарног Гарија Купера. У верзији истог филма која је снимана у Немачкој, по делу Карла Маја, улогу апачког поглавице с великим успехом тумачио је Лесковчанин Гојко Митић.